Svekrva je nakon smrti njenog muža otišla živjeti sa svojim sinom, snahom i unukom.

Iz dana u dan njen se sluh i vid pogoršavao. Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanjira otkotrljao na pod, a supa iscurila iz šolje.
Sin i snaha nisu mogli da joj pomognu, ali ih je nervirao nered koji je pravila. Jednog dana su rekli – što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili mali sto u ćošku pored ormara za metle i dali joj da tamo sama jede sve obroke.

Za vrijeme jela, ona bi ih gledala sa drugog kraja sobe, očiju punih suza, ali oni teško da su razgovarali sa njom, osim što bi je grdili kad bi joj ispala kašika ili viljuška.

nastavak na sledecoj stranici…