Zapanjen sam i inspirisan neverovatnom snagom i odlučnošću žena koje skupe hrabrost da napuste ono što im više ne služi.To može biti komšinica, prijateljica, učiteljica, koleginica, pa čak sestra ili majka.

Svedoci smo njihove borbe i tuge, pitamo se zašto ostaju, ali takođe znamo da ih ne možemo prisiliti da odu. Mi se samo nadamo da će jednog dana videti u sebi beskonačan potencijal i imati hrabrost da nađu svoju sreću. Bilo da je posao, ljubavna veza, grad ili jednostavno život koji ih ne ispunjava ili zadržava nazad. Trenutak kada shvate svoj potencijal i svoju vrednost je mnogo moćnije, nego bilo šta što im možemo reći. Neprocenjivo je. Ako ste ikada preispitali svoju situaciju i pitali se da li je vreme da odete, razmislite šta se desi da žena konačno ode i upitajte se da li vam bilo koja od ovih rečenica zvuči poznato.

Nekada je bila srećna. Postojalo je beskonačno mogućnosti – ljubav koju su delili je bila duboka i moćna – želela je očajnička da uzburka to ponovo. Na početku, bilo je divno i radosno, jer su istraživali nove stvari zajedno, a ona je učila toliko toga o sebi.

Sećala se zabave koju su imali i koliko je bila ispunjena. On je bio sve što je želela. Njeni prijatelji i porodica su govorili koliko je bila srećna, kao da su joj zavideli na radosti kojom je zračila. I oni su to želeli, samo je tako pomislila. Kada su stvari počele da se menjaju, osećanja da blede, pitala se gde je krenulo po zlu. Nadala se da ako vrati stvari nazad da će biti opet jaki. Bila je uznemirena sa sobom, nekako je osećala da je ona kriva. Osećala je da time što ostaje pokazuje svoju posvećenost i bojala se da ode prerano pa da se kaje onda ceo život.

…nastavak na sledećoj stranici…