Slomljena i uplakana stala je na most, sklopila oči, zagrlila stomak i skočila u nabujalu rijeku.

NEMOJ, SINE, SRAMOTA JE
Čula sam; Prvi put nakon udaje, u šestom mjesecu trudnoće, prekoračila je roditeljski prag sva u suzama.
Trag skorene krvi na njenoj bluzi vrištao je da nešto ne valja.

 

-Udarcem mi je izbio zub, reče.
-A što te udario? Upita mater. -Nije valjda iz čista mira, tek tako? Znam ja tebe, šćer si mi. Ođe, evo ođe sam te nosila, govorila je pritiskajući šakama već godinama jalovu utrobu. -Ali, morala si ga nečim izazvat’. Niko haman normalan neće dić ruku na ženu, uz to još i trudnu, ako nije nečim isprovociran. Zato, govori sta si mu napravila, zapovijedi mater povišenog glasa. -Govori!!
-Ništa mama, Allaha mi. Kasnio je sa posla i ručak se ohladio, znaš da ne voli da jede hladno.
-A nisi mogla-nastavi mater-podgrijati. Pa kad je jadan i umoran već doš’o sa posla da bar jede ko čoek? Jer to je on tebi, čoek. Zapamti to. On je glava kuće.
Znas kako se kaže; teško onom kokošinjcu u kojem koke kukuriču?

 

 


-Ali, ništa mu nisam rekla…
-Začepi. Idi, umij se i vrati se svojoj kuci ko da ništa nije bilo.
Hajd sad, idi.
Šcer poge glavu i ne gledajuci u mater prošapta;
-Ja se majko tamo ne vracam. Hocu da se razvedem. Ne znaš ti njega… i ponovo briznu u plač.
Majku ko majku zabolješe suze djeteta te je zagrli mlako i kroz suze reče;
-Nemoj sine, sramota je. Šta ce komšiluk rec’? Zvat’ ce te raspustenicom a to dijete koje nosiš kopiletom. Jel to hoces?
Tim riječima otpravi mater svoju šcer nazad muzu.

 

 

nastavak na sledecoj stranici….