Drugi dan bilo nam je mnogo puno lakše. Oslonila se na moje grudi. Mogao sam da osetim miris njene bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila proseda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minut sam se upitao što sam joj to učinio.

Četvrti dan kad sam je podigao, osetio sam kako se osećaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene. Peti i šesti dan osetio sam kako osećaj intimnosti opet raste.

Ivani nisam rekao ništa o tome. Kako je tih mesec dana odmicalo, bilo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vežba učinila jačim.

Jedno jutro birala je što će obući. Isprobala je nekoliko haljina, ali nijedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula: “Sve su moje haljine postale prevelike”.

Odjednom sam shvatio koliko je smršala i da je to zapravo razlog što mi je bilo sve lakše da je nosim. Odjednom mi je sinulo. Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvesno sam pružio ruku i pomazio je po glavi. Naš sin je došao u tom trenutku i rekao: “Tata, vreme je da nosiš mamu napolje!”

Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postalo bitan deo života. Moja žena ga je pozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila. Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bih se mogao predomisliti u zadnjem trenutku.

Tada sam je uzeo u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njene ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nežno. Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našeg venčanja. Međutim, njena sve lakša telesna težina me je činila jako tužnim.

Zadnji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao: “Nisam primetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti”.

nastavak na sledecoj stranici…